Neću da budem dečak

Prvi put su me ošišali na kratko sa nekih četiri ili pet godina, onda sam sama to birala u petom razredu, pa za malu maturu u osmom razredu (ošišala sam se na dan mature i sećam se da sam plakala kada sam se vratila od frizera i da nisam bila zadovoljna sve dok me sestra nije našminkala i dok sva pratnja nije klimala glavom uz odobravanje da im se dopadam). Nakon toga usledila je decenija mog puštanja i negovanja duge kose. Kratila sam je s vremena na vreme kada bih se osvežila pažom, ali je u suštini bila duga, gusta, nefarbana i stvarno divna.

Obožavala sam miris svoje kose nakon pranja i kako bi puštena preko jakne šuškala dok hodam i kako bih je osetila na golim leđima mekanu i nežnu dok me miluje.

Najveći deo vremena bila je vezana u rep ili u neobaveznu punđu i većina poznanika nije ni znala koliko je dugačka jer me nikada sa puštenom kosom nisu viđali. Ono u čemu su svi bili saglasni jeste da mi je kosa lepa i to je, pored komplimenata na račun mojih obrva, bio najčešći komentar.
Ipak, i pored svega toga, smetala mi je na licu, oblik moje glave je takav da mi je stalno padala po obrazima i golicala. Leti je bilo nesnosno vruće ako mi je na vratu, a pranje svakog drugog dana postalo je zamorno.
Jednog dana sam presekla i odlučila da se vratim korenima.
Danas, nakon skoro sedam godina, šišam se na svakih mesec dana na dužinu kraću od one koju trenutno ima moj momak. Naravno, postojale su faze sa 'šiškom', znate onaj trend da je kosa duža na jednoj strani, zatim je u jednom navratu bila puštena do ramena, a tu su i različite dužine 'kratke', da bih nakon svih tih traženja došla do one u kojoj se osećam najprijatnije i u kojoj sam ja - ja (dve nedelje nakon šišanja).

Ima dana kada poželim da vežem rep ili da prođem prstima kroz tu gustinu, ali na svako pitanje ili predlog o tome da bih mogla da je ponovo pustim moj odgovor je: ne.

Zašto me onda, kada ja svesno biram svoju frizuru, povredi kada neko misli da sam dečak?

Bilo je to u dva navrata, jednom sa starijom osobom i jednom sa detetom. Oba puta sam, čim sam uhvatila priliku, zvala B da mu ispričam i da ga pitam da li ličim na dečaka i da kažem da neću da budem dečak. Sada dok ovo pišem zvuči mi smešno, dečije i razmaženo i više kao neka igrarija, ali najiskrenije govorim kada kažem da su mi osećanja zaista bila povređena i da sam se time branila smehom i šalom. U onim tihim danima pitala sam se zašto je to tako i došla do zaključka da se previše vezujem za to šta drugi ljudi misle o meni, a da je najvažnija stvar na kojoj bi trebalo da radim upravo da to prestane da mi bude bitno, jer ću u tom slučaju zauvek ostati u svojoj čauri i nikada neću postati leptir.

Puštajući ovo u svet, jedan je od načina da se oslobodim stega koje sam sebi stavila, previše se opteretila, previše razmišljala, jer ipak sam ja jedna devojčica koja obožava roze, nosi kratku kosu i oversized garderobu, ali je ženstvena iznutra i neće dozvoliti da je sputa ono kako je drugi doživljavaju, jer se sebi dopada.

U to ime, divne devojke kratke kose koja donosi slobodu daće vam inspiraciju za promenu, a za one koje vole i čitanje pride evo teksta o kratkokosama.

Hair is time. Chase to the cut.

Sve fotografije preuzete sa Pinteresta .