Kad bi Sombor bio Holivud

Ljubavlju sam vezana za Narodno pozorište Sombor, a kada nešto volim, onda moram i da navijam i da podržim, pogotovo! kada u nešto verujem i dopada mi se, kao što je to slučaj sa poslednjom premijerom koja je izvedena na tim daskama. 

Bio je petak kada sam stigla. Tišina na hodnicima u kojima se užurbanost jedne pretpremijerne atmosfere nije ogledala značila je samo jedno: proba. Prvi put za sve ove godine bila sam u prilici da zavirim iza scene i uhvatim taj trenutak pripreme i završnih uigravanja. Trajalo je upravo toliko, trenutak, ali bilo je dovoljno da osetim svu magiju stvaranja i spoznam nevidljive niti kojim pozorište veže ljude za sebe. U potpunosti su mi bile jasne sve priče koje sam slušala, sve one za koje sam u sebi pomislila: ma vi ste ludi što tako i tako radite, što se toliko trošite, kao neka sekta ste itd. O da, umela sam svašta da pomislim, a u biti samo nisam razumela, nisam osetila.

B je nosio šešir i bio je divan, poslao mi je poljubac i ja sam bila kupljena zauvek. On me je kupio odavno, ali pozorište... ono mi je tog trenutka pružilo jedno posebno (o)sećanje i učinilo me svojom.

Kad bi Sombor bio Holivud jedna je neobična predstava bez reči koja govori rečima snova. Inspirisana dramom Radoslava Zlatana Dorića, autorski je projekat Kokana Mladenovića koji je zajedno sa sjajnom ekipom saradnika i još sjajnijom ekipom glumaca na scenu doneo ljubav. Neću previše govoriti o onome što se mora doživeti, samo ću reći da bih jako volela da je pogledate i onda kažete imaju li moje reči istinu u sebi.

 

Fotografije: Siniša Trifunović